Sve češće možemo čuti da za nemirno dete kažu da je – hiperaktivno dete. Da ima ADHD, iako se zna da je to ozbiljna dijagnoza koju može da postavi samo lekar specijalista. Važno je da se napravi razlika između pojave malo nemirnije dece (bez obzira na razlog) i dece sa ADHD-om.
Ako se dete često vrpolji, ne može da se skrasi na jednom mestu, ima veliku potrebu za kretanjem, kažemo da je hiperaktivno. Ali to može da bude osobina deteta u kraćem periodu ili stalna osobina bez suštinskog zdravstvenog problema. Deca koja su pogrešno okarakterisana kao hiperaktivna, mogu postizati izuzetne rezultate u sportu i mnogim drugim oblastima, dok sa decom koja imaju ADHD to ide znatno teže.
Hiperaktivnost je veoma rasprostrajena pojava. Smatra se da obuhvata oko 3% populacije i da se sa vremenom smanjuje. Sa ulaskom u pubertet mnoga hiperaktivna deca će izgubiti karakteristike hiperaktivnosti i razviti veštine koje su im potrebne.
Šta je hiperaktivno dete?
Hiperaktivni poremećaj sa poremećajem pažnje (ADHD) se naziva neurobihervioralnim poremećajem. Dijagnozu može da postavi lekar i tada ne može da se meša sa temperamentom deteta ili nekim neželjenim osobinama (neposlušnost).
Najvažnije karakteristike dece sa ADHD-om:
- Potreba za stalnom aktivnošću
- Loša koncentracija, slaba sposobnost fokusiranja na jednu aktivnost
- Impulsivno ponašanje
- Slaba kontrola emocija
- Nedostatak poštovanja prema okruženju
- Trčanje i vikanje tokom igre
- Slučajno povređivanje sebe i druge tokom igranja
- Upadaju u razgovor odraslih
- Nemogućnost da se sedi mirno za stolom tokom jela
- Poteškoće u učenju
- Često zapinjanje o stvari, udaranje stvari tokom uobičajenih aktivnosti
- Stalna potreba za govorom, ne završava rečenice
- Poteškoće da se prate uputstva
- Ne slušaju kada im se neko direktno obraća
Sa druge strane dete ne mora da ima poremećaj da bi u nekom periodu bilo hiperaktivno. Hiperaktivnost može da nastane i usled poremećaja rada štitne žlezde, usled trauma i dugotrajnih izraženijih frustracija deteta.
Rano otkrivanje ADHD
Hiperaktivnost može biti vidljiva već u prvoj godini života, ali se ADHD dijagnoza postavlja tek nekoliko godina kasnije. Neretko, tek sa polaskom u školu. Kod beba hiperaktivnost može da bude samo opis u pedijatrijskom izveštaju.
U prvoj godini života roditelji mogu da primete da je njihova beba vrlo nemirna, sa stalnom potrebom da se kreće i priča. To se retko kada posmatra kao nešto što može da predstavlja problem. Takve bebe ne žele da leže u krevecu ili kolicima već zahtevaju da se nose, često loše spavaju noću. Često imaju kolike znatno duže nego što je uobičajeno.
Šta roditelji mogu da učine?
Iskustva roditelja dece sa ADHD-om kažu da ih najviše umiruje roditeljski zagrljaj i maženje. Fizički kontakt sa roditeljima je neobično lekovit.
Umesto prekoravanja, roditelji treba da teže da uspostave poverenje i čvršći odnos sa detetom. To može da bude zahtevno, ali sigurnost odnosa u porodici detetu omogućava da savladava poteškoće koje ima u razvijanju samokontrole i potrebnih veština.
Važnost ishrane
Većina autora koji istražuju problem hiperaktivnosti kod dece i ADHD smatraju da korekcija ishrane može da donese ublažavanje pojedinih simptoma. Postoje namirnice čiju bi upotrebu trebalo razmotriti. To se odnosi najpre na industrijski šećer, zatim proste šećere generalno, prerađenu hranu sa aditivima, bojama i konzervansima.
Pojedini autori povezuju osetljivost na gluten sa pojavom hiperaktivnosti, ali o tome nema dovoljno podataka. Svakako roditelji mogu da odvedu dete i na alergijska testiranja na kojima može da se otkrije intolerancija na gluten.
Podrška u predškolskim ustanovama i školi
Iako se dosta govori o hiperaktivnosti i ADHD-u, hiperaktivno dete će u većini predškolskih i školskih ustanova biti izloženo grdnji, sramu i nerazumevanju. Na roditeljima je da razviju što bolju komunikaciju sa vaspitačima, učiteljima i nastavnicima.
Neophodno je da zahtevaju strpljenje, razumevanje i toleranciju od svih odraslih koji provode vreme sa detetom. To znači da je potrebno aktivno i razložno komunicirati sa okolinom, ali i očekivati negativne komentare. Najveći broj ljudi koji rade sa decom jednostavno mogu da krive dete za njegovo ponašanje i kažnjavaju ga nekada i prekomerno.
Dete sa ADHD-om će često čuti od vršnjaka neprimeren govor o sebi ili nametanje krivice za određene događaje. Takođe, dete sa ADHD-om može da ima posledice društvene etikecije koju i samo prihvata. Hiperaktivno dete ponekad dobije etikete koje nemaju veze sa realnošću, ali obično ne ume da se od toga samostalno odbrani. Hiperaktivnost kod dece je jedna od najkompleksnijih pojava kada je reč o vaspitanju. Zato je roditeljima potrebna velika energija, podrška okoline i mnogo učenja da bi se simptomi poremećaja ublažili, a dete razvilo potrebne veštine.
Vidi još: Kako se razvija inteligencija kod dece?
Serbian