Da li vam se čini da sukobi među braćom i sestrama mogu da budu vrlo dramatični? Uznemiravajuće agresivni i česti? Ponekad se zapitate gde su sve to što izgovore ili učine mogli prethodno da vide? Odakle takve emocije maloj deci? Veliki broj roditelja se nalazi u sličnoj dilemi i u situaciji da vrlo često razdvaja zavađenu decu. Logično je da se zapitamo šta je najbolje da učinimo da se sukobi između dece smanje i da se odnosi u porodici ne naruše na duži rok. Sukob dece nije lagan nijednom roditelju, ali isto tako neće ni zaobići ni jednog roditelja.
Sukobi braće i sestara
U većini porodica gde su deca bliska po uzrastu (do pet godina) dolazi do povremenih sukoba, naročito ako su istog pola. Sukob dece nije nužno ništa loše, ni drastično, iako roditeljima može tako delovati.
Kroz sukobe sa braćom i sestrama, deca uče da se postave i izbore za sebe u grupi, ali i da čuvaju svoj integritet. Primetno je da se u školskom dobu bolje uklapaju u vršnjačke grupe deca koja imaju braću i sestre bliskih godina. Dinamika koju unose sukobi dece u porodici je najčešće vrlo stimulativna za njihov razvoj. Iako poneki događaj može deci da ostane kao ružna uspomena, najčešće se u odraslom dobu sukoba sećaju kao smešnih anegdota.
Pravičnost roditelja
Bez obzira na činjenicu da sukobi između braće i sestara retko ostavljaju ozbiljne posledice, psiholozi preporučuju da roditelji budu oprezni i pravični u takvim situacijama. U svakom momentu deca treba da znaju da ih roditelji podjednako vole i podržavaju, te da sukobljavanje ne podržavaju. Bilo kakva agresija koja dolazi od dece treba da se sprečava, smiruje i destimuliše.
Roditelj ne treba da bude istražni sudija, već da ima razumevanja za obe strane u sukobu i da pomogne da se sukob razreši. Kad god je moguće roditelj treba da zaobiđe ulogu sudije.
Deci treba predstavljati druge modele za rešavanje sukoba. Jedna od najbitnijih stvari je na vreme uoče i osveste postojanje neslaganja i konflikta. Tada su u prilici da odustanu od komunikacije, da traže neku vrstu prekida aktivnosti koje ih uvode u sukob i slično. Sposobnosti te vrste se ne mogu očekivati od dece pre sedme – osme godine, i ne dolaze same od sebe. Mogu da se razviju uz roditeljsko prisustvo i podršku.
Kada su prilici da rastavljaju decu i „presuđuju“ ko je u pravu, ko je kriv ili ko je prvo počeo, roditelji ne bi trebalo da se vode polom i uzrastom. Iako to prirodno čine imajući u vidu razlike među decom. Iz perspektive deteta „držanje strane“ mlađem detetu bi moglo da izgleda kao veća emotivna naklonost, naročito ako su mlađa deca. Deca ne mogu da uvide da je drugo dete u prirodno lošijem položaju, da je slabije i slično. Većinom prvih osam – devet godina imaju doživljaj ravnopravnosti, tako da ne uviđaju sami veće potrebe i manje mogućnosti drugog deteta.
Preventiva sukoba
Preventiva sukoba u najvećoj meri za decu već od treće godine je definisanje jasnih pravila u svim aktivnostima. Takođe, roditelji i svi koji su intenzivnije uz decu treba da provere kako su deca razumela pravila koja su postavljena. Neće, naravno sva deca kršiti pravila svesno. To je često slučaj kada pravila ne razumeju u potpunosti ili zato što ne razumeju posledice kršenja pravila.
Poželjno je utvrditi koji su to najčešći uzroci za sukob dece, pa što jasnije definisati pravila u toj situaciji. Ako se radi o deljenju igračaka, možda je bolje da se igračke definitivno podele dogovorom i utvrdi princip reciprociteta u naknadnoj razmeni. Da bi deca poštovala pravilo najbolje je da budu uključena u njegovo donošenje, tj. treba da učestvuju u dogovoru.
Veštine rešavanja sukoba
Veštine rešavanja sukoba često nisu bliske ni odraslima, tako da to ne sme da bude očekivanje ni od dece. Na veštinama komunikacije i rešavanja sukoba se radi kroz prolaženje kroz iste. Zato je negde i dobro kad su deca u prilici da unutar porodice izvežbaju veštine koje su im potrebne za život.
Važan saveznik u rešavanju dečijih sukoba je odbacivanje agresivnosti kao prihvatljivog oblika ponašanja. Da bi to bilo deci ubedljivo, ne bi trebalo ni oni da budu kažnjavani na način koji podrazumeva agresivnost. Treba im predložiti načine na koje mogu da iskažu svoje neslaganje i kako da isto verbalizuju na prihvatljiv način.
Takođe, odustajanje od svojih interesa i povlačenje u sukobu nije dobro da se ustali kao navika kod deteta. Rešavanje sukoba je važan momenat roditeljstva i ne treba od njega bežati, već ga dobro osmisliti u skladu sa porodičnim vrednostima i okolnostima u porodici.
Vidi još: Tantrumi, pakao za roditelje ili prilika za razvoj odnosa?
Serbian