Poslednjih desetak godina je primetna jedna velika promena u životu dece, ali i porodica u celini. Ta promena bi se mogla nazvati jednostavno – ekrani. Jako je malo porodica u kojima nema preterane upotrebe mobilnih telefona i drugih ekrana.
Znate ono kad se cela porodica okupi na sofi u dnevoj sobi i svako gleda svoj telefon. To je nesrećan produkt novog doba. Ili možda nije nesrećan. Možda je i mogućnost da se u nekim porodicama živi bez sukoba jer i sukob podrazumeva komunikaciju, od koje se uspešno pobegne u svet ekrana.
Velika promena se desila i roditelji moraju da se uhvate sa njom u koštac. Neretko je preterana upotreba mobilnih telefona razlog lošijeg odnosa prema školskom gradivu jer deca ne mogu da održe koncentraciju na materiji koja se bitno razlikuje od one u telefonu.
Mnogi roditelji se pitaju šta da učine i kome da se obrate u tom slučaju. Odgovor tražimo u razgovoru sa specijalnim pedagogom Zoricom Zarić iz Beograda, koja se problemima koje izazivaju ekrani kod dece i mladih bavi od kako su se pojavili u našim životima.
KSD: U prilici smo da vidimo da ljudi provode vreme ispred telefona u svakoj situaciji u kojoj je to tehnički izvodljivo. U prevozu, na stanicama, u kafićima, tokom šetnje gradom. Da li je moguće da roditelji detetu naprave zdravu granicu kada je upotreba mobilnih telefona u pitanju ako se i sami teško suzdržavaju?
Z.Z: Nažalost, upotreba mobilnih telefona i deci i odraslima jede dan. Većina ljudi teško pronalazi meru sa upotrebom telefona. Statistika kaže da se najveći deo vremena provede u čitanju vesti online i u pregledu sadržaja društvenih mreža. Takve informacije duboko zabrinjavaju.
Da bi roditelji detetu od 7 do 12 godina postavili nekakvo pravilo i zdravu granicu za upotrebu mobilnih telefona moraju najpre oni da je imaju. Najpre moraju da uoče problem kod sebe i deteta. A problem se manifestuje kroz smanjenu komunikaciju sa okruženjem, slabije mogućnosti za upoznavanje novih ljudi uživo, skraćenu koncentraciju, loš san, hroničnu neispavanost, a ne treba zanemariti ni upozorenja operatera o zračenju mobilnih aparata, o čijim posledicama nema mnogo podataka.
Ipak, promene koje donose nove tehnologije moramo prihvatati i verujem da će u narednim godinama biti fokus na pronalaženju balansa i uspostavljanju novih pravila u različitim ustanovama i u saobraćaju u odnosu na upotrebu telefona.
KSD: Koja je to upotreba mobilnog telefona za koju možemo reći da je bezbedna za školsko dete?
Z.Z: Preporuka je da dete od 7 do 10 godina ne treba da provede više od 45 minuta ispred ekrana. Ali isto tako znamo da to nije baš realno budući da animirani filmovi traju i po 90 minuta.
Tu su zatim video igrice, koje treba posebno ograničiti, ali ne kao što se pominje ponegde na pola sata dnevno. Svaka aktivnost koja se ponavlja svaki dan postaće navika i polako će zauzimati sve veći deo dana deteta. Video igrice mogu da budu prisutne u životu deteta vikendom i tokom godišnjeg odmora, ali ne svaki dan. Njihov uticaj je posebno loš jer dete gubi orijentaciju o dešavanjima oko sebe. Zavisnost od video igrica spada u jake bihevioralne zavisnosti i mora da se leči u za to predviđenim ustanovama. Tu zavisnost može da ima dete već od 7-8 godina.
Gledanje sadržaja na društvenim mrežama se uvuklo u dnevni raspored neosetno i kod dece i kod odraslih. Efekti izlaganja sadržajima društvenih mreža se ispituju još uvek. To su opsežna ispitivanja. Ono što se do sada zna je da dete koje provodi više od pola sata vremena gledajući u postove na društvenim mrežama ima znatno kraću sposobnost koncentrisanja na pojedinačne aktivnosti od dece koja to ne čine. Primetan je i vrlo loš uticaj na san, posebno ako se telefon gleda u večernjim satima.
KSD: Šta roditelji školske dece mogu da učine kada primete da njihovo dete ima problem sa preteranom upotrebom mobilnih telefona?
Z.Z: Roditelji najpre mogu da odlažu kupovinu telefona detetu bar do 10 godine, prevencija je najbolji lek. Proizvođači telefona navode u pratećem uputstvu da aparat nije za upotrebu kod dece mlađe od 12 godina.
Ono što mogu da učine kod preterane upotrebe telefona je da je ograniče za dete sasvim jasnim granicama. Na primer, telefon stoji na polici sve do 18h kada može da se uzme i gleda do 18.30. Dakle, ne „moraš to da smanjiš“, „preteruješ“ i slično jer dete nema dovoljno informacija šta je to normalno i prihvatljivo.
Ukoliko dete stalno nosi telefon sa sobom veoma je teško kontrolisati vreme provedeno korišćenjem istog. U tu svrhu postoje aplikacije koje mere vreme provedeno na određenim platformama pa roditelj može da zatraži uvid. Generalno, to ne daje veliki prostor roditelju za intervenciju jer je telefon „detetov“. Dakle, odlaganje kupovine, zatim odlaganje nošenja telefona sa sobom je daleko efikasnija mera od svih drugih koje testiraju uzajamno poverenje.
KSD: Od koje godine dete može da pokaže veću sposobnost samokontrole kada je u pitanju upotreba mobilnih telefona i društvenih mreža? Do kada roditelji moraju da „zatežu“ sa merama upotrebe telefona?
Z.Z: Generalno, oko desete godine dete bi trebalo da može kompletno da planira svoje vreme ako je razvilo dobre radne navike. Dete koje ume da jasno predstavi svoje prioritete, naročito one u toku dana, spremno je da preuzme odgovornost za izbor svojih aktivnosti. To je sasvim individualno. Neka deca, ni kasnije kao ljudi neće biti u stanju da odlože zadovoljstva zarad aktivnosti koje predstavljaju prioritet i koje su usklađene sa ličnim ciljevima. Upotreba mobilnih telefona je dobar pokazatelj koliko je dete zrelo i koliko je bio uspešan napor roditelja u usvajanju radnih navika, postavljanju prioriteta i većini drugih veština.
Roditelji većine današnje dece nadziru njjihove aktivnosti i boravak ispred telefona do kraja osnovne škole, a prigovaraju o preteranoj upotrebi istih i tokom srednje škole, što je već kasno i neefikasno.
Opet, sve zavisi od temperamenta deteta i kvaliteta odnosa sa roditeljima. Ukoliko u porodici nema većih problema, tj. ako dete nema od čega da beži u imaginarni svet, velika je verovatnoća da će se uspostaviti mera u upotrebi mobilnih telefona.
KSD: Kada je vreme da se potraži stručna pomoć kod preterane upotrebe mobilnih telefona, gledanja društvenih mreža na računaru i igranja video igrica?
Z.Z: Ukoliko roditelji primete da dete više ne može da održi reč, tj. da je navedena aktivnost jača od njega, treba da potraže pomoć stručne službe. Kada uoče da se zbog igranja video igrica remeti normalna komunikacija u porodici, da dete neće da učestvuje u zajedničkim aktivnostima, da ne izlazi iz kuće, da popušta u školi, da se ne druži kao ranije, treba potražiti pomoć.
KSD: Svedoci smo vrlo lošeg govora na društvenim mrežama i slučajeva da deca pate zbog nasilničkog govora i vređanja na njima. Bilo je i slučajeva postavljanja privatnih snimaka bez dozvole aktera. Šta roditelji mogu da učine kada dođe do uznemiravanja ili nasilja na društvenim mrežama?
Z.Z: Treba obratiti i pažnju na lošu komunikaciju na društvenim mrežama koja može biti posebno uznemirujuća za devojčice. Iako je svako nasilje prema nekoj osobi u virtualnom svetu i dalje nasilje i bolno je. Detetu treba objasniti da se na društvenim mrežama ne može ni očekivati nešto značajno bolje, jer one nisu namenjene složenijim, razvojnim aktivnostima i kao takve ne zaslužuju veliku pažnju.
Akcenat treba da bude na ograničenjima i manama društvenih mreža, ali i odgovornosti za prisustvo na istoj. Detetu treba pomoći kroz razgovor da razvoje kritički odnos prema različitim sadržajima i društvenim mrežama uopšte.
Na taj način će se sprečiti da dete „primi k srcu“ to što pročita usmereno protiv svoje ličnosti. Takođe, može da razgovara sa specijalnim pedagogom o neprijatnostima koje je doživelo. Problematična komunikacija na društvenim mrežama je zaista problematična kada naleže na već postojeće psihološke i razvojne probleme kod deteta.
Jako je važno da roditelji prepoznaju na vreme kada su njihovi kapaciteti za pomaganje detetu iscrpljeni i da je vreme da se potraži stručna pomoć.
Serbian