Mnoge rečenice koje roditelji izgovore nesmotreno mogu da ostanu urezane u svest deteta i da se negativno odraze na njegovo samopouzdanje. Većina odraslih ljudi može da se seti rečenica koje su im uputili roditelji, a ostale su im kao male traume u svesti. Pojedinci se svojih ubeđenja, usled roditeljskih nesmotrenih izjava, oslobode tek nakon odlaska na psihoterapiju u odraslom dobu.
„Ne volim te kad to radiš…“
Jedna od najbolnijih rečenica je „ne volim te kad…“. Iako roditelj to ne misli, ispravi se, ili potencira da se to odnosi samo na jedno ponašanje, dete će verovatno dugo pamtiti tu izjavu. Ideja da ga roditelj ne voli uvek i da je voljeno samo kada je dobro, može da odrazi negativno na doživljaj sopstvene vrednosti.
„Treba da se stidiš“
Ideja da je neko dečije ponašanje sramotno je sasvim u redu, ali treba birati pogodan način da se detetu stavi do znanja da određena radnja nije prigodna. Kada određeno ponašanje deteta nije prihvatljivo, treba govoriti isključivo o ponašanju. Nikako o detetu kao nosiocu loših osobina jer to vodi u proces etikecije. Dete nesvesno prihvata da je ono loše. Postiđivanje je efikasno, ali na sasvim negativan način. Roditelji mogu da se isprave naknadno ako su se već pogrešno izrazili i to svakako smiruje situaciju.
„On/ona su se bolje snašli“
Poređenja niko ne voli, verovatno ni roditelji koji tako nešto govore. Dete tada misli da je njegovo ponašanje nedovoljno dobro da bi ono zavređivalo poštovanje i ljubav. Osećaj neadekvatnosti kod deteta može da bude jedini efekat.
Roditelji će sigurno imati nekada sasvim konstruktivne potrebe da naprave poređenje. Model ponašanja (drugo dete) koji roditelj treba da pokaže svom detetu kao ispravan, može da preporuči bez poređenja. Dakle, naglašeno govoreći samo o ponašanju kao korisnom, a ne o osobi.
„Da si me poslušao…“
Većina roditelja će imati potrebu da rečenicu koja počinje sa „Da si me poslušao“ nekad izgovori. U prirodi dece je da stvari rade i na svoj način jer je to stvar učenja kroz pokušaj i greške. Greške su neminovne i deo života u svim periodima života. Model ponašanja koje roditelji podržavaju ili žele da prenesu detetu treba drugačije verbalizovati. Lakše se prihvataju saveti roditelja ako su izneseni diskretno i kao alternativa.
„Mislim da ti nisi za to“
Radi se o rečenici koja je ubila najveći broj ambicija kod ljudi. Sumnju u sposobnosti i talente deteta treba izneti na manje direktan način, imajući u vidu njegove emocije. Nekada je sigurnije i ne iznositi mišljenje, već sačekati da oduševljenje deteta nekom aktivnošću splasne. Svako dete ima pravo na svoje snove, a prizemljenje bi valjalo da bude što mekše. Da bar roditelji ne budu surovi u oceni sposobnosti i talenata jer to zaista ruši samopouzdanje.
“Prestani da plačeš“
Slobodno pokazivanje emocija kod dece ima veliki značaj za njihov psihološki i emotivni razvoj. Izvesno je da će neka deca biti malo plačljivija od druge ili da je plakanje nekad vezano za teme na koje roditelji ne mogu da utiču. Nekoj deci su i loše vremenske prilike razlog za plakanje, na šta roditelji definitivno ne mogu da utiču. Roditelji mogu da pokažu razumevanje za emocije deteta, ali i da pokažu načine na koje se te emocije kanališu.
Obzirom da je tema delikatna i bitno individualna, roditelji dece koja često i mnogo plaču mogu da potraže savete od dečijih psihoterapeuta. Na taj način roditelji osetljive dece mogu dobiti najrelevantnije savete za konkretne slučajeve, tako da se ne narušava dečije samopouzdanje.
Vidi još: Psihoterapeut Milana Lazarević: zdrave granice omogućavaju optimalan razvoj deteta
Serbian