Kako naći meru u postavljanju granica?
Postavljanje granica kod dece jedna je od tema oko koje ima najviše nesuglasica. Granice u ponašanju (šta dete sme, a šta ne i kakve to nosi posledice) su vezane za model vaspitanja koji primenjuju roditelji, kao i članovi šire porodice koji provode više vremena sa decom. Moglo bi se reći da je u većini porodica ova tema u nekom momentu izazivala neslaganja.
Danas možemo primetiti da veliki broj roditelja svesno ili ne ublažava granice koje se postavljaju deci. Da to svakako nosi nekakve posledice na kako na razvoj deteta, tako i na odnose na relaciji dete – roditelj. Pa čak i među roditeljima i ostalim članovima porodice. Tema postavljanje granica kod dece je vrlo interesantna, ali i važna da se uvrsti u razmatranje u svakoj porodici. Ima veliki značaj za razvoj ličnosti deteta, njegovu funkcionalnost kao odrasle osobe, pa i funkcionalnost same porodice.
U želji da saznamo šta su to zdrave granice i kako da nađemo meru u postavljanju istih, te kako da ih održimo, postavili smo niz pitanja sociologu, psihologu i psihoperapeutu iz Beograda Milani Lazarević.
KSD: Postavljanje granica kod dece zahteva i dobro razumevanje tog pojma. Koja je zapravo uloga granica u psihološkom razvoju deteta?
M.L:Granice kod dece razvijaju osećaj sigurnosti, stvaraju sigurnu bazu za dalji razvoj, daju mu orijentir za kretanje po svetu. Postavljanje granica kod dece je jedan od najvažnijih zadataka roditelja.
KSD: Šta se dešava sa osobama koji se ne postavljaju jasne granice ili im se uopšte ne postavljaju granice? Da li oni mogu da postanu funkcionalne ličnosti i ravnopravni članovi društva?
M.L: Odrasle osobe kojima nisu postavljane granice u detinjstvu ne razvijaju adekvatne strategije samokontrole, ne umeju da se umire, teško im je da se nose sa zahtevima koje život postavlja pred njh, imaju manje samopozdanja, manje su zadovljni svojim životom i najčešće ne umeju da postave grance drugima.
Na drugoj strani kontinuma stoje osobe koje su odrastale uz suviše rigidne granice, sa roditeljima koji su strogi. Zatim sa roditeljima koji postavljaju suviše krute granice, koji ne razgovaraju sa decom već im nameću zahtev za apsolutnu poslušnost i poštovanje autoriteta tzv. „Zato što ja tako kažem“ roditelji. Istraživanja pokazuju da ovakva deca odrastaju u odrasle osobe koje su povučene, nepoverljive sa niskim samopoštovanjem i niskim samopouzdanjem bez obzira što mogu da postižu visoke rezultate u životu.
KSD: Da li se psihoterapijom može pomoći odraslim osobama koje nemaju postavljene granice ponašanja u detinjstvu?
M.L: Psihoterapija može da pomogne svakome ko je motivisan da nešto menja, a motivacija dolazi iz nezadovoljstva kvalitetom života. Odnosno osećajem da osobine ili obrazaci ponašanja ometaju osobu da živi kako želi i da se oseća dobro.
KSD: Da li je moguće dati univerzalni savet u vezi postavljanja granica? Na šta roditelji treba posebno da obrate pažnju?
M.L: Možda bi najuniverzalniji savet roditeljima bio da grade topao odnos sa decom, da se opuste i da prate svoj osećaj, da vežbaju strpljenje. Ali i da se dogovaraju sa partnerom oko toga koja su pravila u njihovoj porodici važna i da ih se što doslednije pridržavaju.
Deca se vode principom zadovoljstva. Njihov kognitivni i emocionalni aparat nije dovoljno razvijen pa će samim tim njihove reakcije na zahteve biti burne, naporne i iritantne. Zadatak roditelja je da detetu uvode princip realnosti, tj. da ga upoznaju sa načinima na koje funkcioniše stvarnost i sa mehanizmima za kontrolu emocija. Roditelj svojim primerom uči dete da reguliše emocije.
KSD: Veliki broj roditelja predškolske i školske dece ima problem sa održavanjem granica, u smislu da je zbog tehničkih uslova i savremenog stila života neizvodljivo dosledno sprovođenje postavljenih pravila i granica ponašanja kod dece. Da li pravila koja se ne poštuju imaju veću štetu po psihološki razvoj deteta od odsustva pravila?
M.L: Teško je reći kad je šteta veća, to zavisi od mnogo faktora: od ličnosti deteta, njegovog temperamenta… Ipak mi se čini da je bolja opcija da se pravila nedosledno poštuju nego da ih nema uopšte. Sigurnije se osećamo kada nam „životna mapa“ povremeno radi nego kada je nemamo uopšte.
KSD: U kojim oblastima je neophodno da se postave i poštuju zdrave granice kod dece? Za koje oblasti bismo rekli da je najveća šteta ako detetu nisu postavljene granice?
M.L: To zavisi od sistema vrednosti porodice, ali i od uzrasta deteta. Rekla bih da je važnije kako se granice postavljaju nego u kojim se oblastima života postavljaju. Istraživanja pokazuju da su deca čiji roditelji imaju autoritativni roditeljski stil, koji podrazumeva visoke zahteve i visoku kontrolu, ali zahtev i kontrola na topao način, uz objašnjenja zašto je važno da dete posluša i uz podržavanje automije dece dovodi do najvećeg samopouzdanja, samokontrole i nezavisnosti kod dece.
Permislivni- karakteriše nepostojanje zahteva ili jako niski zahtevi i ovaj stil dovodi do nižeg samopouzdanja kod dece, manje su samostalna i imaju lošiju samokontrolu.
Autoritarni roditeljski stil koji karakteriše hladan odnos roditelja prema deci kombinovan sa visokim zahtevima, vrednovanje poslušnosti i strogih kazni dovode do izuzetno niskog samopoštovanja, povučenosti i nepoverenja.
KSD: Da li postoje oblasti u kojima ne treba da se postavljaju granice, već ih treba prepustiti detetu na odlučivanje i odgovornost. Od kog uzrasta bi to moglo da se primenjuje?
M.L: Roditelji treba da postavljaju granice u skladu sa uzrastom deteta. Treba ih pratiti i u svakom uzrastu im davati sve više autonomije u sferama u kojima procene da su deca spremna da donesu odluku koja je ispravna. Unekim drugim sferama, možda, postaviti stroža pravila. Npr. neće adolescent i petogodišnje dete imati istu slobodu kretanja, odlučivanja šta će da obuku, kada će da jedu i slično. Za postavljanje granica kod dece ključno je poznavati svoje dete jer je to jedini način da se pronađe mera između slobode i nadzora.
KSD: Mnogi roditelji smatraju da o granicama sa decom treba da se dogovaraju. U kom uzrastu je prihvatljivo dogovaranje oko granica, ako je dogovaranje uopšte moguće? Da li je dogovaranje oko granica negiranje roditeljskog autoriteta ili deljenje odgovornosti ili prihvatljiva opcija od određenog uzrasta?
M.L: Postoje situacije oko kojih je u redu dogovarati se. Deca treba da imaju mogućnost odlučivanja u obastima u kojima je roditelj siguran da će ono napraviti dobar izbor, tj. izbor koji ih neće mnogo ugroziti- u redu je da pogreše jer tako uče, ali nije u redu ako ih ta greška životno ugrožava.
Takođe, dogovor oko izbegavanja kućnih obaveza, održavanja lične higijene, školskih obaveza, škole nije dobro po dete, ali ako želi da odgleda još jedan crtani ili da ostane 5 minuta duže u igri ne može da škodi. Sposobnost pregovaranja je korisna veština koja se razvija od ranog detinjstva, i dobro je postoje oblasti u kojima se detetu dopušta da „pobedi“ i oblasti u kojima će morati da odustane od svoje želje.
Vidi još: Tantrumi, pakao za roditelje ili prilika za razvoj odnosa?